Srbija je već tri decenije ključni faktor nestabilnosti na Balkanu

- kaže u intervjuu za naš list dr. Milivoj Bešlin, istoričar i viši naučni saradnik s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Univerziteta u Beogradu, Srbija

PREPOROD: Poštovani dr. Bešlin, na samom početku rata u Ukrajini napisali ste tekst “Ukrajinska borba za život”. Započeli ste ga zaprepašćujućom konstatacijom: “U Srbiji urla laž! Glavni provladin kriminalni tabloid je imao naslov koji je obišao svijet: Ukrajina napala Rusiju. Bravo, Vučiću!” Ovih dana, ti isti tabloidi pišu kako je “Putin zabio nož u leđa Srbiji”. Otpočnimo ovaj razgovor o Srbiji i njenom odnosu prema aktualnom ratu u Ukrajini. Šta ovaj odnos govori? Da li je on u režimskim medijima isti kao i odnos šire javnosti Srbije?

Dr. Milivoj Bešlin: Dominantan srpski narativ, a to jeste nacionalizam, tačnije rusifikovani srpski nacionalizam – očekivao je prvih dana rata laku i brzu pobedu Putinove agresorske armade i pucanje jedinstva zapadnog bloka. Ne smem ni da mislim na šta bi bili spremni da se situacija u Ukrajini odvijala povoljno po agresora i da se zapadni svet skrušeno povukao pred masovnim grobnicama u Ukrajini. Međutim, kako ideologija nacionalizma razume i ceni samo silu kao metod, njeno razočaranje u svemoć ruskog oružja je poslednjih dana evidentna. Uz to, monolit i odlučnost čitavog demokratskog i slobodnog dela čovečanstva da izoluje Putinov fašistoidni režim i ne prihvati rezultate agresije i strašnih zločina koji su počinjeni, naterali su i režim u Beogradu da se zamisli i počne da menja kurs. I sada imate veoma zanimljive „lomove“u glavama ljudi. Mnogi članovi i funkcioneri vladajuće partije imaju strašnih nedoumica jer im se mešaju kult Vučića, koji je bliži, s kultom Putina, koji je dalji ali sa snažnijim mobilizacijskim potencijalom. Slično je i s čitaocima režimskih listova. Sve pomalo podseća na istorijske knjige i radove koje sam čitao o prelomu 1948., ali na jedan mnogo nedostojniji način. Ovo je „šibicarska 1948.“i to s obe strane i ruske i srpske. Varaju jedni druge, a zajedno pokušavaju da prevare Zapad koji očekuje da Srbija, ako želi da bude deo EU, uskladi spoljnu politiku s ostatkom kontinenta. I tu sitne kalkulacije i računice ne pomažu. Ukoliko se vrednosno ne odredite, sve je uzalud. A kako da se odrede oni koji u Buči vide potvrde svoga „obavljenog posla“u Srebrenici, koji u razrušenom Mariupolju vide potvrdu svoje „ispravnosti“u Vukovaru itd.

Rusifikacija srbijanskog društva

- Kakve je doprinose Rusija davala razvoju srpske političke kulture i kakav je njen utjecaj danas na srbijansko društvo?

Dr. Bešlin: Odnosi Srbije i Rusije su intenzivni još od 19. veka i Prvog srpskog ustanka, kada ustanici šalju svoju delegaciju na dvor ruskom caru, tražeći pomoć. Rusija je i pre toga, od druge polovine 18. veka pokazivala pretenzije na Balkan, još od 1774. i potonjeg „grčkog plana“carice Katarine II. Ipak, važnije su idejne veze koje kreću od druge polovine 19. veka. Uticaji ruskog narodnjaštva na sprsku političku misao bili su ogromni o čemu je najiscrpnije pisala istoričarka Latinka Perović u knjizi Ruske ideje i srpske replike, koja je izašla nedavno u Sarajevu. Taj uticaj, politički, obaveštajni, idejni se ne sme i ne može ignorisati. Od Svetozara Markovića do Nikole Pašića, čiji slogan je bio Bog – Narod – Rusija, uticaji ruske političke misli su bili neuporedivi. I da ne pominjemo jugoslovenske komuniste koji u međuratnom periodu i deluju kao sekcija Kominterne, odnosno sovjetske partije. Uprkos raskidu 1948. rusko-sovjetski uticaj je i dalje bio veoma snažan. Takođe, poslednjih 30 godina taj uticaj je ogroman. Od ruske podrške Miloševiću i njegovim agresivnim ratovima protiv suseda, do intenzivne rusifikacije srbijanskog društva u vreme Koštunice, Tadića i Vučića. Redak diskontinuitet je bila vlada ubijenog premijera Zorana Đinđića, ali on je platio najvišu cenu upravo zbog svoje spoljnopolitičke orijentacije...

- Kako gledate na sveprisutniji rast desničarskih skupina u Evropi, a kako u našem regionu?

Dr. Bešlin: Desničarski pokreti u Evropi su delom rezultat ekonomske krize kapitalizma iz 2008. godine. Evropski nacionalizmi, što smo znali i do tada, veoma lako skliznu u svoju krajnju tačku – u fašizam. A njegove savremene manifestacije su u prvom redu ksenofobija i antimigrantski, preciznije antiislamski narativi. Ipak, mi vidimo da se u zapadnoj Evropi društvo lakše bori protiv ovih pojava, institucije su snažnije, građani politički obrazovaniji, mediji otvoreniji i kritičniji... Dok je rezistencija na istoku značajno manja i tu smo svedoci pobeda raznih ultradesničarskih pokreta od Orbana pa dalje... Ne sme se zaboraviti da je Putinov režim bio sponzor i pokrovitelj kompletnog evropskog fašizma i ultradesnice, kroz propagandne, obaveštajne i finansijske podrške. To je tzv. Crna internacionala pod patronatom Kremlja. To je bio njegov način da oslabi Evropu, izvrši njenu destrukciju i potčini je sebi i svom totalitarnom i represivnom režimu čije rezultate i istorijske bilanse gledamo u masovnim grobnicama Ukrajine. Ipak, ne smeju se prevideti i greške koje je pravila EU, Nemačka u prvom redu, kao i SAD. Najpre je Obamina administracija naivno i kratkovido počela politiku „reseta“prema Putinu, što je ovaj doživeo kao konačni poraz i slabost Zapada. Kada se već vraćamo unazad i kada razni desni i levi trbuhozborci Kremlja govore kako je Putin bio isprovociran... Ako je nečime bio „isprovociran“to je bila kratkovida i neodlučna politika Zapada. Biznis na prvom mestu, jeftini ruski energenti, žmurenje na masovna ubistva najistaknutijih kritičara režima i ne samo u Rusiji, nego i trovanja širom Evrope. Nakon toga su krenule agresije na Moldaviju, Gruziju, Ukrajinu još 2014. Belorusiju, Kazahstan, Siriju itd.

Ruski megafoni Dodik i Milanović

- Ko je zapravo u ovom pogledu u težoj situaciji, naš region ili Evropa?

Dr. Bešlin: Organizovanje i finansiranje državnog udara u Crnoj Gori, Makedoniji, podrška separatističkim i ratnohuškačkim narativima u Bosni i Hercegovini, Zapad je na sve to gledao s jednom čudnom mešavinom nezainteresovanosti, ignoracije, indolentnosti. Obamina promašena politika reseta je dala osnov toga, a dodatno je bila pogoršana američkim povlačenjem iz Evrope i koncentracijom na Kinu. Nakon toga je došla kriminalna Trampova administracija koja je konačno dala krila Putinovom agresivnom ekspanzionizmu. Pokazalo se kao i tokom čitave istorije 20. veka da nema slobodne i demokratske Evrope bez američke podrške. Kada tome dodate da je u taj vakuum ušla i sebična, proruska politika Angele Markel koja je ogromnu štetu nanela celoj Evropi, evropskoj ideji i našem regionu. Nemačka politika je bila koncentrisana samo na vlastite privredne interese bez ikakve odgovornosti prema celini Evrope i prema evropskom projektu. U takvim okolnostima u našem regionu je dokrajčen liberalno-demokratski koncept pomirenja i pacifikacije i u prazninu koju je Zapad napravio ulaze zagovornici autoritarnih režima i protagonisti antievropskih politika – Rusija, Kina, Turska sa svojim interesima koji su legitimni, ali su delovali destruktivno po fragilni region jugoistočne Evrope. Tako se ovde kreiraju hibridni režimi, populističke stabilokrate čije refleksije do danas osećamo. Ipak, posle ukrajinske tragedije se situacija promenila, ruski megafoni su pomalo utihnuli, osim Dodika i Milanovića koji ne odustaju od svoje sulude retorike.

- U našem regionu je odnos prema Evropi jedna vrsta lakmus testa demokratizacije i liberalizacije. Koje snage u Srbiji i zašto Evropu vide kao opasnost?

Dr. Bešlin: Da Vas dopunim, nije samo Evropa lakmus. U odnosu prema njoj je moguće da se zamagle i relativizuju stvari. NATO je ključni lakmus. On je, kao i EU, oznaka političkog Zapada i toga – kojem civilizacijskom krugu želite da pripadate. Rusko-istočnjačkoj despotiji ili liberalno-demokratskom delu sveta u kome je čovek i građanin, ipak, subjekt s pravima i slobodama koje se moraju stalno širiti. Nisam naivan, poznati su mi svi problemi života na Zapadu, od ekonomske eksploatacije do diskriminacije ugroženih skupina. Ali tamo još uvek možete da se borite za svoja prava,

pišete, govorite, protestvujete, udružujete se, konzumirate i aktivno i pasivno biračko pravo itd. U kineskom digitalnom gulagu ili Putinovom neofašističkom totalitarizmu, ukoliko pokušate da tražite svoja prava, možete samo da budete ubijeni ili da beskonačno dugo trunete u zatvoru, posle montiranog sudskog procesa, izloženi besprimernim mučenjima i strašnim ponižavanjem ljudskog dostojanstva. U tom kontesktu se mora posmatrati i otklon ili strah Srbije od Evrope.

Ruska podrška za revanš, za drugo poluvrijeme?

- Zašto je izostala demokratizacija i liberalizacija srbijanskog društva, posebno u posljednje dvije decenije nakon pada režima Slobodana Miloševića?

Dr. Bešlin: Za to bismo se morali vratiti u 80te kada Srbija odbija da ide u liberalno-demokratske reforme, kao ostatak istočne Evrope, i kada se u njoj učvršćuje jedan naci-populistički režim koji je hteo da preuzme Jugoslaviju, a kada to nije uspeo, krenuo je u vojni pohod s intencijom da je u krvi umori i na njenom lešu uspostavi veliku Srbiju. Bilo je to u skladu s maksimom srpske nacionalističke inteligencije s početka 1970-ih: ili Jugoslavija po meri Srba ili srpska država na čitavom etničkom prostoru. Ratovi 90-ih vođeni su s tom idejom i završeni porazom toga velikosrpskog projekta. Suverenitet Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a posle toga i Crne Gore i Kosova – teška su i neprevaziđena frustracija ideologije srpskog nacionalizma. I kada je Rusija u prvoj dekadi 21. veka odlučila da krene u konfrontaciju sa Zapadom u skladu s politikom obnove sovjetske imperije u novom ruhu, na Balkanu se okrenula Srbiji i srpskom nacionalizmu kao ključnim remetilačkim faktorima. Oni su za svoju destruktivnu ulogu protiv Evrope regrutovali srpske nacionaliste, koji su se potpuno rusifikovali i počeli da rade u isključivom interesu Kremlja. Njihov podanički odnos prema ruskom režimu u svojoj se suštini veoma razilazi sa stvarnim interesima Srbije. Tako su dominantni delovi srpske političke i intelektualne elite postali neka vrsta kvislinga ili ruskokolonaša, sprovodeći politiku kremaljskog vrha. Oni su pri tome od ruskog režima dobili potvrdu o ispravnosti vlastite ratne i zločinačke politike iz 90-ih, ali i mnogo više od toga. Ruski režim njima je dao utehu u frustraciji zbog poraza u ratovima i ponudio im podršku za revanš, za drugo poluvreme, kako je to rekao jedan od ključnih kremljovskih igrača u Srbiji, Ivica Dačić.

- Da li je Srbija danas, tri decenije od raspada Jugoslavije, faktor stabilnosti ili nestabilnosti na Balkanu?

Dr. Bešlin: Srbija je već tri decenije ključni faktor nestabilnosti na Balkanu, jer ne uspeva da se demokratizuje i okrene sebi i svome razvoju. Demokratsku Srbiju ćemo prepoznati po tome što će biti partner svima u regionu i što će razvijati i širiti nekonfliktne narative i biti konstruktivan subjekt. Nasuprot njoj, ova nacionalistička i autoritarna Srbija ne može sebe da definiše i konstituiše izvan ekspanzionističke politike koja sve Srbe u regionu posmatra kao porobljene delove naroda koji se mogu „osloboditi“samo prisvajanjem i anektiranjem teritorija na kojima žive. Naime, tzv. srpsko pitanje još krajem 80-ih nije otvoreno kao demokratsko pitanje, kao pitanje ljudskih i građanskih prava. Nego je u autoritarnom i nacionalističkom ključu otvoreno kao teritorijalno pitanje, što je bio glavni uzrok ratova 1990ih. Dok se ne promeni ta politička paradigma, dok srpske intelektualne i političke elite ne promene taj model razmišljanja, dok Srbi van Srbije budu tretirani, kako je to govorio slavni jugoslovenski novinar Boro Krivokapić, kao „sudetski Srbi“, ova će država i njen režim biti faktori destabilizacije regiona. Dodamo li tome i ruski destruktivni uticaj i korišćenje srpskog nacionalizma u procesu destrukcije regiona kako bi se naštetilo EU, jasno je da ćemo još čekati na stvarni otvoreni Balkan i iskreno pruženu ruku iz Beograda.

- Koliko je teško uopće baviti se historijom s kritičkim uklonom na našim prostorima, a posebno ako je oštrica te kritike okrenuta prema vlastitom narodu, etničkoj ili vjerskoj skupini?

Dr. Bešlin: Nikad mi nije bila bliska ideja esencijalizacije bilo koje nacije ili verske grupe. Utoliko ne mislim da je moja kritika usmerena u korist ili protiv bilo kog etniciteta. Političkim idejama i identitetima se bavim već dugo, kategorije nacije i nacionalizma istražujem na teorijskom, fenomenološkom nivou, ali i empirijski. Koncentrisan sam na jugoslovensku državu i društvo, na njihove nacionalizme, a prirodno najviše na srpski. Utoliko nemam „svoje“nacionalno polazište. Ako je išta „moje“– to je Jugoslavija kao ideja i to ne samo po istraživačkim afinitetima. Tu sam državu i društvo uvek video kao kontrapunkt, kao negaciju, etničkih atavizama i primitivnih balkanskih nacionalizama. Ona je bila jedan neverovatan emancipatorski i modernizacijski iskorak za sve njene narode i identitete. Naravno, ne zaboravljajući ni sve mane i brojne negativne pojave koje su je pratile. Ukratko, za mene biti kritički istoričar, zaista, znači ono što je rekao antički istoričar Lukijan da kada piše istoriju „nema ni domovinu, ni grada ni vladara“. Kritičnost je u osnovi istoriogafskog metoda i oko toga ne može biti rasprave. Ili ste kritički istoričar ili propagator. Ovde jeste problem što su evropske nacije i nacionalizmi u 19. veku nastajale u simbiotičkoj vezi s evropskim istoriografijama. I one su bile politički i ideološki funkcionalizovane. Ali su se vremenom emancipovale od potrebe da vrše tu političku ulogu da „dokazuju“i homogenizuju vlastitu naciju. U nerazvijenim društvima kakva su naša, u „zakasnelim“nacijama, kakve su naše, dominantni delovi istoriografija nisu izgubili tu svoju pragmatičnu funkciju – nacionalističkih propagatora. Neka je to i tako, na to se ne sme pristati, čak i kada je većinski prisutno. Utoliko sam u srpskoj, kao i regionalnim istoriografijama, uvek prepoznavao najmanje dve tendencije – kritičku i onu koja to odbija da bude, stavljajući se u funkciju određenih ideoloških interesa, a pre svega nacionalizma.